Job 30

1A sada smiju mi se mlađi od mene, kojima otaca ne bih bio htio metnuti sa psima stada svojega. 2A na što bi mi i bila sila ruku njihovijeh? u njima bješe propala starost. 3Od siromaštva i gladi samoćovahu bježeći na suha, mračna, pusta i opustošena mjesta;

4Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korijenje bješe im hrana. 5Između ljudi bijahu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežem. 6Življahu po strašnijem uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu.

7Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu. 8Bijahu ljudi nikakvi i bez imena, manje vrijedni nego zemlja.

9I njima sam sada pjesma, i postah im priča. 10Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice. 11Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.

12S desne strane ustaju momci, potkidaju mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste. 13Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.

14Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina. 15Strahote navališe na me, i kao vjetar tjeraju dušu moju, i kao oblak prođe sreća moja.

16I sada se duša moja ražljeva u meni, stigoše me dani mučni. 17Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.

18Od teške sile promijenilo se odijelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me. 19Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo.

20Vičem k tebi, a ti me ne slušaš; stojim pred tobom, a ti ne gledaš na me. 21Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se.

22Podižeš me u vjetar, posađuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro. 23Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom određeni svjema živima.

24Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati. 25Nijesam li plakao radi onoga koji bijaše u zlu? nije li duša moja žalosna bivala radi ubogoga? 26Kad se dobru nadah, dođe mi zlo; i kad se nadah svjetlosti, dođe mrak.

27Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni. 28Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru. 29Brat postah zmajevima i drug sovama.

30Pocrnjela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege. Gusle se moje pretvoriše u zapijevku, i svirala moja u plač.

31